Rusiji smeta što je Vučić spreman na ustupke Šiptarima po pitanju Kosova!

Rusiji smeta što je Vučić spreman na ustupke Šiptarima po pitanju Kosova!

Međutim, kao što je kosovski problem odigrao presudnu ulogu u učvršćivanja odnosa Srbije i Rusije, njegovo rešenje bi moglo da ih oslabi.

O tome, ali i o mitu o srpsko-ruskim odnosima piše kolumnista Maksim Samorukov u tekstu pod naslovom „Rusija kao ometajući faktor na Balkanu: Rusija i konačno rešenje kosovskog pitanja“.

On, između ostalog, navodi da je Srbija decenijama u sukobu s tzv. Kosovom, „otcepljenom pokrajinom koja je jednostrano proglasila nezavisnost 2008. posle žestokih etničkih sukoba i međunarodne intervencije krajem devedesetih godina 20. veka“.

“Prošle godine, dugotrajni diplomatski napori da se okonča spor neočekivano je dobio zamah kada je američki savetnik za bezbednost Džon Bolton najavio da je administracija predsednika Donalda Trampa spremna da razmotri promenu granica između Srbije i tzv. Kosova u okviru sporazuma između dve strane. Srpska vlada je pozdravila ideju, podstičući nade da će u dogledno vreme biti postignut dogovor o rešenju balkanskog sukoba”, piše Samorukov.

„Teška bitka“

Međutim, kako navodi, postizanje konačnog dogovora je teška bitka. On dalje piše da mnogi kosovski lideri nisu oduševljeni predloženom korekcijom granica, koja bi podrazumevala razmenu teritorija na severu Kosova, gde uglavnom žive etnički Srbi, za srpske opštine u kojima žive pretežno etnički Albanci.

Navodi i da su se Nemačka i druge članice EU odlučno tome suprotstavile, smatrajući da bi povlačenje novih granica otvorilo Pandorinu kutiju s nepredvidljivim lančanim posledicama.

“Osim toga, sve je jasnije da Rusija, koja je dugo vodila glavnu reč u tom regionu, ne bi ni želela da se spor reši. Sve dok Srbija zvanično ne prizna nezavisnost tzv. Kosova, ona će morati da se oslanja na rusko pravo veta u Savetu bezbednosti UN kako bi se sprečila puno međunarodno priznavanje teritorije koju smatra otpadničkom pokrajinom. Ta zavisnost daje Rusiji uticaj, koji nije zanemarljiv, kako u regionu, tako i u Srbiji. Kremlj strahuje da bi okončanje sukoba između Srbije i tzv. Kosova umanjilo rusku poziciju u Srbiji i ozbiljno podrilo njen uticaj na Balkanu”, piše Samorukov.

Mit o slovenskom bratstvu

On dalje navodi kako je sukob na KiM odigrao presudnu ulogu u učvršćivanju danas bliskih odnosa Rusije i Srbije, kao i da ta faza potiče s kraja devedesetih godina, uzt podsećanje da su tokom sovjetske ere, odnosi Kremlja sa socijalističkom Jugoslavijom bili su veoma hladni, nakon što je Josip Broz Tito raskinuo sa Staljinom.

“Ruska spoljna politika postala je tvrđa u drugoj polovini devedesetih godina, kada su američko-ruske odnose sve više počeli da opterećuju različiti stavovi po pitanju Balkana i prva runda pregovora o proširenju NATO u Centralnoj Evropi”, piše u tekstu.

Ruski premijer okrenuo avion zbog bombardovanja

Navodi se i da je Kremlj žestoko reagovao na vazdušnu kampanju NATO protiv Srbije, kao i da je tadašnji premijer Jevgenij Primakov, dugogodišnji zagovornik nezavisnije ruske spoljne politike, bio je u avionu na putu za Vašington kada je bombardovanje počelo.

“Okrenuo je avion i vratio se nazad”, navodi Samorukov.

Tokom bombardovanja, Kremlj je izrazio podršku Slobodanu Miloševiću, a ispred Američke ambasade u Moskvi organizovani su masovni mitinzi. Kada je Milošević kapitulirao, Rusija je sve podigla na viši nivo, tako što je pokušala da ubaci vlastiti kontingent mirovnih snaga na tzv. Kosovo bez dogovora s NATO.

„Torpediranje“ odnosa sa Vašingtonom

U tekstu se navodi da je, prema rečima jednog od organizatora operacije generala Ivašova, plan bio da se stacioniraju dodatne trupe i da se osnuje sektor za ruske mirovne snage na teritoriji Kosova u kojoj preovladavaju etnički Srbi.

“Međutim, taj pokušaj je bio loše zamišljen i bez koordinacije s ruskim rukovodstvom. NATO je ubrzo blokirao snabdevanje vojske na aerodromu, a Kremlj je morao da odluči da li će torpedirati odnose s Vašingtonom zbog tzv. Kosova. Rusko rukovodstvo se brzo povuklo i nevoljno pristalo da služi u sklopu mirovne operacije NATO”, piše u tekstu.

Uprkos tome, rođen je mit o večitom srpsko-ruskom prijateljstvu i slovenskom bratstvu, a politički odnosi između dve zemlje postali su bliskiji nego ikad.

„Moskva se umešala“

Navodi se i da, kada je tzv. Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, Moskva se umešala da bi svela na minimum štetne posledice po Srbiju. Ruske diplomate su iskoristile uticaj u Savetu bezbednosti UN i sarađivale sa delovima međunarodne zajednice kako bi sprečile potpuno priznavanje tzv. Kosova.

“Srbija je uzvratila Kremlju tako što im je omogućila ekonomski i politički pristup i koristi. Ruska državna naftna kompanija „Gazprom njeft“, ćerka-firma „Gazproma“, kupila je 51 odsto udela u Naftnoj industriji Srbije (NIS), koja je ubrzo postala jedna od najprofitabilnijih kompanija u zemlji”, piše Samorukov.

U međuvremenu su, kaže, srpski političari, kako nacionalisti, tako i oni pro-zapadno orijentisani, javno izražavali simpatije prema Rusiji, kako bi ukazali biračima na blagodeti saradnje s Rusijom, i na to da su spremni da izdrže pritisak Zapada.

“Činjenica je, međutim, da je smislena privredna saradnja između dve zemlje izostala – ispostavilo se da je sporazum u energetskom sektoru izuzetak, a ne pravilo. Uprkos tome, srpska politička elita nadoknađivala je Rusiji podršku hvalospevima, posetama na visokom nivou i povoljnim izveštavanjem u medijima. Kao posledica toga, u Srbiji je stvoren bezmalo verski kult Rusije i Putina, koji je već godinama najpopularniji strani državnik u Srbiji”, piše u tekstu, uz opasku da „očajni zbog vlastite vladajuće elite, mnogi Srbi vide Rusiju kao pouzdanijeg branioca srpskih nacionalnih interesa, a to se, pre svega, odnosi na osetljivo pitanje tzv. Kosova“.

Patriotski uticaj

Samorukov navodi i da će sa stanovišta Kremlja Rusija vrlo malo dobiti, a izgubiti sve ukoliko se reši problem tzv. Kosova. Puno priznavanje tzv. Kosova okončalo bi srpsku zavisnost od kontinuirane međunarodne podrške Rusije.

“Kad je više ne bude sputavalo kosovsko pitanje, Srbija će moći da ubrza inicijativu za pristupanje EU i produbljavanje saradnje s NATO. Ta dva pitanja, a ne Kosovo, postaju sve važniji prioritet za većinu sprskih političkih i ekonomskih elita. Napredak na oba fronta verovatno će zavisiti od toga da li će se Srbija doslednije prikloniti politici EU i NATO prema Rusiji”, navodi ruski portal.

„Zar u ovoj prostoriji nema Srba?“

Takođe, navodi se i da Kremlj ne bi morao da uloži previše napora da sabotira dogovor: samo izdavanje saopštenja može da znači ogromnu razliku u odnosu Srbije i tzv. Kosova.

Samorukov pojašnjava i situaciju iz 2011. godine kada su kosovski zvaničnici pokušavali da uspostave kontrolu nad severnom granicom, koju kontrolišu Srbi, „srpski političari su bili svedoci mogućeg uticaja ruskih izjava“.

Tadašnji ruski ambasador u Srbiji Aleksadar Konuzin održao je emocionalan govor na Beogradskom bezbednosnom forumu, izražavajući gnev zbog toga što ostali učesnici nisu spomenuli ambicije tzv. Kosova.

“Nijedno jedino pitanje iz ove publike”, rekao je Konuzin i upitao: „Zar u ovoj prostoriji nema Srba“?

Tadićeva kritika i gubitak izbora

Ovo pitanje nabijeno emocijama donelo mu je priznanje srpskih nacionalista i posebno mesto u srcima srpskog naroda. Posle toga, kancelarija predsednika Borisa Tadića kritikovala je Konuzina zbog mešanja u srpske unutrašnje poslove kada je ambasador ponovio kritike na mitingu opozicije. Samo nekoliko meseci kasnije Tadić je izgubio na izborima.

Navodi i da je rusko prisustvo na KiM postalo neznatno posle povlačenja njihovog vojnog kontingenta 2003. godine, kao i da trenutno nema zvaničnog kontakta između dve zemlje.

“Istovremeno, Vučić želi da se Srbija pridruži EU, čak i ako to podrazumeva velike ustupke po pitanju Kosova. Vućićevi nacionalistički protivnici, kao što su Dveri i Vojna unija Srbije, prikazuju ga kao preterano podložnog zapadnim pritiscima”, navodi Samorukov, uz opasku da i jedni i drugi imaju direktne kontakte s Kremljom.

Gubitak kontrole

Samorukov piše i da „Vučić i njegova administracija strahuju da će, zbog ogromne popularnosti Rusije kako među srpskih elitama, tako i u javnosti uopšte, izgubiti kontrolu nad srpskim patriotizmom kao političkim instrumentom za upravljanje društvom“.

“U isto vreme, ne mogu da prestanu da se oslanjaju na Rusiju kako bi validirali svoje političke odluke”, piše u tekstu, u kome se navodi da je „Vučić je više puta pozivao Rusiju da uzme učešće u pregovorima između Srbije i tzv. Kosova“.

Od sredine avgusta 2018., kada su SAD najavile da će prihvatiti korekcije granica kao deo rešenja, Vučić se tri puta sastao s Putinom. Za to vreme, Dačić i Lavrov su se sastali četiri puta.

“Moskva, međutim, ne žuri da podrži srpsko rukovodstvo. S jedne strane, Kremlj obećava da će podržati svako rešenje koje je prihvatljivo za Srbiju, s druge strane, propisuje da svaki sporazum s tzv. Kosovom mora biti u skladu s Rezolucijom 1244, u kojoj se ne spominje nezavisnost tzv. Kosova. Kremlj smatra da je priznavanje tzv. Kosova štetno za nacionalne interese Srbije i da ona nikada ne bi trebalo da pristane na to – navodi se.

Gubitak poverenja

Piše i da bi Kremlj voleo da Zapad prizna poraz na tzv. Kosovu i pozove Rusiju da se pridruži mirovnim naporima, što se, međutim, verovatno neće desiti. Poslednjih godina, „Rusija je postala poznata kao neko ko izaziva probleme na Balkanu, jer podstiče međuetničke sukobe u Severnoj Makedoniji i Bosni“.

“Potpuni gubitak poverenja između Kremlja i Zapada otežao je stvari i slabi su izgledi da će se uskoro vratiti redovnom poslu. Zbog te činjenice Rusija je previše toksična i nepouzdana da bi lideri EU ili SAD razmotrili mogućnost direktnog ruskog učešća u rešavanju spora na tzv. Kosovu”, piše u analizi.

Navodi se i da je Moskva svesna da pregovori mogu dobiti novi zamah nakon što su prevremeni izbori rezultirali novom vladom u Prištini i nakon što je Vašington imenovao Metjua Palmera i Ričarda Grenela za specijalne izaslanike za Zapadni Balkan, odnosno pregovore između Srbije i tzv. Kosova.

“Kremlj je takođe pojačao aktivnosti u regionu. Imenovao Aleksandra Bocana-Harčenka, vodećeg stručnjaka ruskog Ministarstva spoljnih poslova za Zapadni Balkan, za novog ambasadora u Beogradu i, posle mnogo godina pregovora, najzad ubedio Srbiju da potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koju vodi Moskva”, kaže Samorukov.

Međutim, on ističe i da „nastojanja Rusije da obeshrabri Srbiju u nastojanju da postigne dogovor o tzv. Kosovu neće nužno značiti ozbiljne napore za sabotiranje sporazuma ukoliko bude postignut“.

“Kremlj shvata da Vučić smatra veze s Rusijom prvenstveno kao polugu u poslovima sa Zapadom. Moskvi smeta što je Vučić očigledno spreman da napravi velike ustupke po pitanju tzv. Kosova u korist približavanja Srbije EU. Međutim, dugogodšnje građenje odnosa znači da će Rusija pre tolerisati Vučićevu dvoličnost, nego podržati stav opozicije da je od dva đavola bolji onaj koga poznajete”, navodi on, ali i ističe da „Kremlj takođe smatra da je srpski lider veoma pouzdan partner u izvršavanju ruskog glavnog projekta na Balkanu: izgradnje Turskog toka“.

Izvor: Blic

Podelite
  •  
  •  
  •  
  •  

Komentarišite